Od kada sam prvi put otkrio čari putovanja na duže relacije na 2 točka, bilo je pitanje vremena kada ću odlučiti da se “provozam” do Jadranskog mora tj. do Crne Gore.

Svi ljubitelji vožnje bicikla i boravka u prirodi, koji za svoju egzistenciju moraju da provode po 40 i više časova nedeljno po raznim office-ima, fabrikama, skladištima, šalterima…znaju koliko komplikovano može da bude organizacija vremena i uklapanje svih kockica da ovakva akcija uspe i da uživanje bude potpuno.

Isto tako mnogi od nas ne vole da putuju sami, te je i poprilično teško pronaći dobrog saputnika, sa kojim ćete podeliti sve tegobe i radosti koje vas čekaju na putu.

Naime, Oliver, koga sam znao preko foruma sajta Freebiking i sticajem okolnosti, kolega jednog mog drugara iz Telekoma, mi se javio preko, sada neizbežnog načina komuniciranja, Facebook-a, sa pitanjem “Ajmo bajkovima na more?” Nakon par dana razmišljanja, dogovora, organizacije, planiranja, sređivanja bajkova, pakovanja opreme, itd. krenusmo na put, tog tmurnog i kišovitog jutra, leta gospodnjeg 26. juna 2010.  godine.

Prvi dan (Beograd-Valjevo-Rovni):

Sastanak je, već po nekom ustaljenom običaju većine bajkera dugoprugaša, bio ispod Ostružničkog mosta. Kiša je lagano rominjala i podsećala nas da je leto ove godine, definitivno zaboravilo da dodje u Srbiju.

Da li zbog svetske ekonomske krize, da li zbog globalnog zagrevanja ili pak “ovi naši volovi” nisu platili leto ove godine, iskreno ne znam, ali ne pamtim za ovih svojih 30 i kusur godina ovoliko kišurine, vodurine i ostalih *urina, od kojih pošten čovek, bajker, ne može da sedne na bajk i provoza se do Crne Gore, Albanije, Rumunije ili Laosa…

Moj saputnik se zato, na vrlo simpatičan način snašao i zaštitio glavu od padavina. Ubrzo smo, ne nekom pedesetom kilometru, uvideli mnogo ozbiljnije posledice gorepomenutih vodurina i kišurina. Tužan prizor nas je sačekao u Ub-u, koji je bio pod vodom, kao i oko 20ak sela Kolubarskog okruga.

Videli smo meštane, koji su na sve načine ispumpavali vodu iz svojih kuća i dvorišta, pokušavajući da spasu, šta se spasti može.

Produžismo dalje i nakon manje od ukupno 5h vožnje, obresmo se u Valjevu, kod Oliverovog druga Branka, kog koga smo se odmorili i okrepili. Moram da pohvalim šnicle, koje je njegova majka spremila za ručak i koje su mi pored domaće supe i salate, baš fino legle.

Znajući da se u valjevskom kraju, pravi dobra šljivovica, a poučen iskustvima mnogih bajkera i planinara, upitah Branka da li zna gde mogu da kupim domaće rakije, da mi se nadje u hladnim noćima. Na to, samo je otrčao u kuću i izneo mi flašicu punu žućkastog napitka. Prekrstih se, gucnuh…”auuf, jaaaaka, dOoobra !”.

Po planu je trebalo da spavamo u dvorištu ili u konacima manastira Pustinja , udaljenog oko 20 km od Valjeva i nakon pozdravljanja sa Brankom i njegovom porodicom, nastavljamo putem ka Bajinoj Bašti, pored manastira Jovanja i stare brane Rovni.

U istoimenom selu Rovni, zastajemo kod prodavnice pored puta, da obnovimo zalihe vode.

Iz razgovora sa prodavačicom saznajemo da su konaci manastira Pustinja zatvoreni, kao i da je tamo dosta hladno, zbog blizine potoka. Kako se veče se približavalo, a hladnoća počela da se uvlači u kosti, odlučujemo da prvu noć provedemo u šatorima, na livadi prekoputa prodavnice.

Dan II (selo Rovni):

Prethodna noć se definitivno ne može nazvati prospavanom, a kišovito i maglovito jutro je nagoveštavalo dan bez vožnje bicikla. Mokre stvari, mokar šator, mokar ja, mokar Oliver…imali su tendeciju da postaju još vlažniji i natopljeniji.

Zamolismo gazdaricu iz prodavnice prekoputa, da nas primi onako jadne, da se nekako osušimo i sklonimo sa kiše. Na sreću, iza prodavnice je postojala kuća, koja se inače izdaje, te za 500 dinara po glavi, dobismo smeštaj, sa kupatilom, kuhinjom i najvažnije, sa peći na drva.

Ceo dan nam prolazi u sušenju stvari, leškarenju i razmišljanju da li će kiša prestati do sutra i šta ćemo da radimo ako ne prestane.

Dan III (Rovni-Bajina Bašta):

Bog je očigledno čuo moj Očenaš, koji sam izgovarao celu noć i odlučio da nam podari dan bez padavina, doduše dosta tmuran i maglovi, ali najbitnije SUV!

Brže bolje krenusmo, dok se Bog nije predomislio, preko Povlena, tj Debelog Brda, prvog ozbiljnijeg uspona na ovoj turi.

Da li od straha od kiše ili svežine koja je olakšavala vožnju, uspon nismo ni osetili i za kratko vreme smo se obreli na vrhu Debelog Brda, gde nas je dočekala gusta magla.

Iza toga je sledio spust dug 17 km, do Drine, kojoj smo poklonili pesmu “Marš na Drinu”

Pre samog ulaza u Bajinu Baštu, dočekuje nas dobro poznati prizor u vidu bivše pecaroške kućice na vodi.

U ranim popodnevnim satima, stižemo u Bajinu Baštu, gde se u lepom sredjenom centru grada, nalazimo sa mojim kolegom Srdjanom i njegovom devojkom Bojanom.

Jedemo, ispijamo kafu i prihvatamo njegov predlog da spavamo u selu Rogačica, u njegovoj budućoj kući u koju će se preseliti kada prestane da izigrava budalu za sitne pare u Beogradu gradu i počne racionalno da razmišlja.
Pre odlaska do sela, koristimo preostali deo dana da vidimo gradsku plažu na Drini i uverimo se da je voda jezivo hladna.

Vraćamo se desetak km, putem kojim smo već prošli i smeštamo u prelepoj kući, nedaleko od obale Drine. Srdjan je u medjuvremenu okupio užu ekipu, koja složno pravi roštilj, peče ćevape, kukuruze i uz prijatno druženje (i pivo) završavamo treći dan puta.

Dan IV (Tara):

Smrdljive stvari, koje smo prethodnog dana oprali, su se i dalje opirale sušenju, pa naš polazak odlažemo na 2-3 h i pribegavamo drastičnim merama sušenja na grejalici, fenu za kosu i šporetu na struju. Zbog toga, očekujem da mi Srdjan ovih dana isporuči račun za struju, za period u kome smo boravili u njegovoj kući.

Put ka Perućcu i HE Bajina Bašta ide parelelno sa Drinom , pa nam poglede odvlači ova prelepa reka.

Ubrzo stižemo do potoka tj. reke Vrelo, koja svoj život, dug 365 m, produžava u Drini u vidu simpatičnih vodopada.

Hidroelektrana B.Bašta deluje impozantno, kao i uspon ka Mitrovcu, koji nam se podrugljivo smeškao, spremno nas očekajući (za 15 km sa 200 mnv na 1100 mnv).

Krenusmo junački da savladavamo sve one uspone, serpentine i krivine, veselo likujući, kako nas je vreme poslužilo i kako ćemo dan provesti u suvoj garderobi.

ALI…

Jak pljusak je počeo 100 m pre ulaska u jedan od tunela, te smo na usponu od dobrih 8%, ubrzali naše natovarene mazge i na vreme se sakrili od kiše.

Nakon desetominutnog čekanja, nastavljamo put i ubrzo se nalazimo ispred restorana “Kačara” na Mitrovcu, gde se okrepljujemo, razgledamo okolinu i nastavljamo put ka velikom jezeru i brani Lazići i malom jezeru Spajići, u narodu poznatije kao Zaovine.

“Jedna slovenska legenda kaže kako je planinu Taru, zbog svojih brojnih i neponovljivih prirodnih lepota, izabrao, da na njoj proživi svoj božanski život, dobri bog Tar, po kome ova planina i dobi ime.”

Na brani nas je sačekala tabla sa ovim tim natpisom, koja je sve objasnila i mislim da reči nisu dovoljne da opišu ovu lepotu.

Oliver je za vreme mog hedonističkog ispitivanja okoline, iskoristio da se okupa u jezeru i prvi put obelodani svoje nove roze kupaće gaće 🙂 Da li je neka posebna zaštita od hladnoće ugradjena u taj model – ne znam, ali meni je voda bila dovoljno hladna da kupanje u jezeru odložim za drugi put.

Oblaci koji su se sve više okupljali iznad nas su delovali preteće, pa sam odustao od širenja šatora na livadi pored jezera, plašeći se da opet ne provedem noć u bari vode, kao drugog dana puta u selu Rovni.

Zamolio sam čuvara obližnjeg ribnjaka da me primi sirotog pod krov svoje čuvarske kućice, na šta je on bez pogovara pristao, radujući se društvu u svojoj 24h čuvarskoj smeni.

Prijatno veče provodimo uz lomaču i pasulj sa kobasicom iz konzerve, na livadi na kojoj je Oliver uprkos masnim, pretećim oblacima, rešio da kampuje.

Dan V (Zaovine-Mećavnik-BiH):

Petog jutra našeg putovanja me dočekuje sledeći prizor:

Oliver mi šalje poruku da je spreman i da me čeka da nastavimo ka Mokroj Gori (?!?), makadamskim putem, preko Sekulića i Zborišta (jedan od najviših vrhova Tare – 1544mnv).

Jaka kiša nam ipak ne dozvoljava vožnju i sakrivamo se u jedinom objektu u okolini – prodavnici, koja se nalazi na samoj brani.

Kada su se oblaci konačno ispraznili krenuli smo zanimljivim i napornim offroad putem( 8-10% nagiba), ostavljajući iza sebe predivni krajolik Tare.

Nakon uspona do vrha Gavran, sledi spust dugačak 15km na Mokru Goru do popularnog sela Mećavnik. U glavi mi je non stop odzvanjao prvi deo imena tog sela (u nedostatku bolje mi polovine ) : “meć, meć, meć…”, te sam žestoko nagario KTM-a na onim nizbrdicama i prouzrokovao usijanje kočnionih diskova. Na svu sreću, nije bilo vozila u suprotnom smeru, kada sam u krivini primetio da su mi kočnice potpuno otkazale zbog pregrevanja. Polivanje diskova vodom iz bidona je bilo neizbežno, da bi ih rashladio i izbegao pogibju na sledećoj oštroj krivini.

Elem, Kusturica se potrudio da posetioci fimskog sela Drvengrad imaju sve pogodnosti, u vidu bazena, teniskih terena, teretane i ostalih fensi koještarija, sa tendencijom izgradnje novih zgrada, čiji se kosturi naslućuju iza velike drvene kapije.

Platili smo ulaz od 180 dinara i kročili na pragove stare pruge, kojom je popločan ceo plato, gde se nalazi mala crkva Svetog Save, restoran, poslastičarnica, frizer, bioskop, galerija… empire state building, svetski trgovinski centar, tj. nove kule bliznakinje i naravno Džej.

Pardon, Džoni… i to Dep, čija statua više liči na moju baba Stojanku iz doba adolescencije dok još nije brijala brkove, nego na cool facu i šmekera Džoni Depa. No dobro, kad njemu nije smetalo, nama još manje, te sedosmo u nacionalni restoran i onako gladni poručismo dva vola, jednu antilopu_gnu_bufalo-a i pola žirafe…

Sledeća stanica je bio granični prelaz Kotroman (Srbija) – Vardište (BiH), koju vrlo brzo prolazimo.

Usput svraćamo do mesta Draževina gde je 13. marta 1946. godine uhapšen general Dragoljub Draža Mihailović.

Put nastavljamo ka Bijelom Brdu, gde nas nakon više od 2h napornog gore-doliranja sačekuje naš stari dobri poznanik, gospodin Pljusak. Sakrivamo se ispod autobuskog stajališta tj.pečurke i molimo ga da prestane i dozvoli da tog dana stignemo do Pljevalja (CG), gde nas čeka prenoćište kod Oliverovog druga Lala.

Pošto je gospodin Pljusak nastavio da nas maltretira, navlačimo na sebe kabanice, cirade, wind and rain stoppere i ostale najlone i nastavljamo put ka Priboju.

Spust od 10km po mokroj asfaltnoj podlozi je ličio na vožnju po ledu, a sa +25 kg tereta na biciklu, je predstavljalo dodatni adrealinski užitak, da ne kažem rizik.

Pri brzini od 45-50km/h, začuh jedno glasno i dugo “Heeeeeeej, staaaaani”, što je prouzrokovalo dugo kočenje uz škripu kočnica, nalik kamionskoj.

To je bio Milan iz Priboja, sa grupom drugara bajkera u popodnevnoj vožnji po okolini. Upoznasmo se, raspričasmo, slikasmo i podelismo dosadašnje utiske. Na našu ideju da tog dana stignemo do Pljevalja su rekli da je tako nešto neizvodljivo, jer nas čeka dug uspon kroz nenaseljenu Hercegovačku Golešu i da nećemo stići do jutra.

S obzirom da se noć bližila, da smo bili potpuno mokri, umorni i da smo se nalazili kod mesta Mokronozi (?!?) udaljenog 52km od Pljevalja, mislio sam da prihvatimo njihov poziv da prespavamo u Pribojskoj banji. Milanov predlog da se okupamo u toplom banjskom bazenu i legnemo u čist krevet je mamio da skrenemo sa puta u pravcu Priboja, ali Oliver je odlučno rekao: “NE, nastavljamo dalje!”. Uz negodovanje sam seo na bajk, pozdravio se sa novim drugarima i pojurio za mojim, u tom momentu, tvrdoglavim saputnikom.

Ubrzo izlazimo iz BiH tj. Republike Srpske i ulazimo u Srbiju.

Kroz mrak i kišu, koja je opet počela da pada, nailazimo na selo Sastavci. Naša pojava je evidentno zbunila lokalce i nisam se ni malo začudio kada je policajac zaustavio Olivera, koji mu saopštava našu nameru . Medjutim, policajac autoritativnim tonom govori da ne možemo dalje i poziva nas da spavamo kod njega, u policijskoj stanici. Uvodi nas u neku mračnu, hladnu prostoriju, gde ostavljamo bicikle, a odatle idemo ka našoj gostinskoj sobi – učionici, gde na podu širimo vreće i raspakujemo mokre stvari.

Policajac, čijeg imena nikako ne mogu da se setim, nas poziva u svoju toplu kancelariju i vidno pripit, u par navrata pokušava da se našali sa nama. Ispostavilo se da je dosta čudan i morbidan lik, te smo na brzinu smazali večeru – “gotovo jelo”, poželeli mu laku noć i zavukli se u svoje vreće. Rekao je da moramo da odemo pre 6h ujutru, jer mu dolazi smena i da će nas on probuditi.

Kiša je i dalje dobovala u ritmu tam-tama.

Dan VI (selo Sastavci-Pljevlja):

“Ajde ustaj“, zaorilo se našom sobom. Policajac nam je dao 15 minuta da spakujemo stvari i napustimo prostorije. Isto kao u vojsci…

Ubrzo smo se našli u kafani pored policijske stanice, u društvu našeg domaćina iz MUP-a i gazde kafane. Mračna i jeziva atmosfera od predhodne noći se nastavila, te smo na brzinu ispili kafu, obnovili zalihe hrane u prodavnici i krenuli put Pljevalja, kroz oblast poznatiju kao Hercegovačka Goleša.

Sledio je uspon dug 20 km kroz potpuno nenaseljenu teritoriju, doduše po solidnom asfaltnom putu, po kome su se samo kretale aveti, duhovi, čudne leteće spodobe i nas dva ludaka.

Magija i energija celog tog kraja nas je obojicu dovela do čudnog stanja ludila, te smo odlučili da stanemo i odmorimo.

Da nije bilo moje sremačke Adidas slanine, koju smo smazali u slast, teško da bi uspeli da normalni nastavimo put ka Krnjači i usponu na 1280mnv. Još jednom se pokazalo da je domaća `rana lek za dušu i telo, pa nije ni čudo da su ispevali Pesmu o slanini u kojoj je sve lepo objašnjeno. Fala joj!

Pored slanine, još jedna stvar nas je obradovala, a to je bilo Sunce. Pošto je prethodnih dana očigledno bilo na odmoru, rešilo je da nas ogreje za sve pare, te smo morali da se namažemo kremama za sunčanje, da se ne bi zapalili, onako slaninom podmazani.

Do graničnog prelaza Čemerno nam je trebalo još par sati, gde nas dočekuje zanimljiv prizor.

Na samoj granici se nalazila kafana-prodavnica, a ispred nje dokoni lokalci iz Pljevalja sa pivom u rukama. Da bih napravio foru, prodrah se : “Imal` ladnog piva!“, na šta me pozvaše da im se pridružim. Oliveru koji je već sedeo sa njima, jer je stigao par minuta ranije, uzeše sok, jer ne pije alkohol, a ja budala, kad sam se već kurobecao, sam morao da uzmem pivo, iako mi je duša bila u nosu.

No, junački podnesoh to jedno, a bogami i drugo, dok smo razvezali priču sa našim novim drugarima. Kada su saznali da idemo u Pljevlju, kod Lala, jedan od momaka, vidno najpijaniji i najbučniji se ponudio da organizuje kola, koja će nas sačekati na ulazu u grad i otpratiti do kuće našeg domaćina.

Na naše reči da nije potrebno, da ćemo se snaći, se nije obazirao i već je pozivao svoje drugove.

Inače lik je imao normalnu boju glasa, ništa preterano duboko, ali na dobijenu vezu je vidno promenio boju i dubinu glasa i prodrao se:

“ĐE SI!
EVO IMAM OooOĐE NEKE DRUGARE IZ BEOGRADA, PA DA BRATU TVOME UČINIŠ USLUGU I SAČEKAŠ IH NA ULAZU U GRAD I OTPRATIŠ…”

Sagovornik mu je rekao da ga pozove za par minuta.Nakon 10 minuta ga je pozvao, medjutim ovaj nije odgovarao.
Ponovo smo pokušali da ga odvratimo od cimanja ljudi, bez razloga i pokušavali da mu objasnimo da odprilike znamo gde je Lalova kuća. Medjutim, želja za dokazivanjem je bila prevelika i nije nas slušao, već je pozvao nekog drugog lika i kreće ista priča.

“DJE SI!” …

Jedva se odbranismo od trećeg piva i novog dokazivanja, te sedosmo na bajkove. Put ka Pljevljama je vodio kroz prelepu borovu sumu, preko širokih pašnjaka i niza serpentina kojima smo se spustili do samog grada.

Tamo se konačno nalazimo sa Lalom, odlazimo njegovoj kući, gde nas dočekuje njegova porodica.

Upoznajemo i njegovog rođenog brata Milana, koji se ranije takmičio u drumskom biciklizmu, a sada drži servis za bicikle.

Ubrzo smo seli za bogatu trpezu i povratili svoju težinu za 2-3kg.

Nakon raspakivanja stvari i tuširanja, odlazimo u šetnju do centra grada, na takozvani “korzo”.

Najtraženiji i najpoznatiji pljevljak Darko Šarić je očigledno imao velik uticaj na ovdašnju omladinu.Imao sam utisak da se svi momci od 14 godina pa naviše, tripuju da su neka vrsta kriminalca, šepureći se i šireći torzo, na glavnom gradskom šetalištu. Takodje, oni stariji su to radili isto, samo sa svojim džipovima i limuzinama, parkiranim na sve strane.

Dan VII (Pljevlja-Žabljak): 

Obojica smo u isto vreme pomislili da kuća ipak nije napuštena, jer se udaranje na momente pojačavalo, stišavalo, pa prestajalo. Pokušali smo da doviknemo gazdu, ali se niko nije odazivao i udaranje je prestalo. Pomalo jeziva situacija je zauvek ostala misteriozna, pošto smo odmah, po prestanku kiše, krenuli da pedalamo. Ako mene pitate, to su bili duhovi.

U blizini Kosanice nas je sačekala armija ovaca i naravno kiša, ali ovog puta nismo stali, već onako mokri nastavili da vozimo, sve do eko-krčme Kosanica, gde nas je jak pljusak ipak naterao da sidjemo sa bajkova.

Kafana-krčma je baš bila po mom ukusu – prelep etno ambijent, drveni inventar, narodna nošnja, gusle… su mamili da ostanemo. Bedak je bio, što smo samo u prolazu i nismo se mogli zadržavati.

Mnogo sam se “nasikirao” zbog toga, te sam morao da zamolim ljubaznog gazdu, da mi sipa jednu domaću lozu. Inače, Kosanicu zabeležiti kao obavezno odmorište, svima koji prolaze kroz taj kraj. Pored lepog ambijenta i domaće rakije, možete pojesti nešto, što se tog dana nalazi na meniju.

U zavisnosti od doba godine i vremenskih uslova to može biti ovca, koza, govedo, vo ili u našem slučaju foka, koje usled obilnih padavina, bez problema doplivaju do ovog mesta.

Ipak smo iskulirali klopu, pošto nismo potrošili ni polovinu doručka u Pljevljama i izašli napolje da proverimo vremenske uslove.

Zbog obilnih padavina, Oliver je resio da napravi pončo od cirade, a ja kamašne od istog materijala sa dodatkom najlonskih kesa.

U tom momentu se niotkuda stvorio automobil i približio se velikom brzinom .
Ako se dobro sećam, bila je to Lada Žiguli a iz nje je tresla hardcore narodna muzika, u fazonu “Neee pitaj me zašto živim u kafani ja…” (iz filma, Mi nismo anđeli 1.deo)

Iz kola izlaze 2 vrlo pijana brkata momka, naših godina i odmah povikaše u našem pravcu:

“IMAL’ OĐE GAZDE ?”

Zauzeti oko seckanja cirade, nismo obraćali pažnju na njih, ali ovaj pijaniji ( i brkatiji ) još jednom ponovi pitanje. Pošto nije dobio odgovor, protutnjao je pored nas, onako zakrvavljenih očiju i ušao u kafanu.

Kiša je polako jenjavala i mi smo bili spremni za polazak. Pošto smo i dalje bili interesantni brkatim momcima, upitaše nas u kom pravcu idemo. Kada smo rekli da planiramo da spavamo na Žabljaku, počeli su sa već viđenim dokazivanjem, kako će nam oni naći i organizovati smeštaj, za male pare…

Pozivali su razne brojeve, razgovarali i nakon toga nam rekli da se javimo nekom Milanu i kažemo da nas je uputio “ONAJ NJEGOV, što je radio kod njega, zna ON koji…” i dobićemo smeštaj za sitnu lovu.

Već smo videli da od toga nema ništa, no ipak smo iz strahopoštovanja, zapisali brojeve i krenuli put Đurđevića Tare.

Do čuvenog mosta na Đurđevića Tari smo uživali u spustu dugom 11 km, kroz natopljene livade Kosanice.

Taman kada smo stigli do mosta, jedan momak se spremao da izvede bandži džamp, postavljen na platformi visokoj 152 m.

Most na Đurđevića Tari
Dug je 365 m, visok oko 170 m, jedan od najviših u Evropi, most na Đurđevića Tari je iza sebe imao dugu i burnu istoriju.

Čekao nas je posledji napor tog dana – 22 km uspona do Žabljaka.

Oliver je dobio napad snage i ostavio me još posle druge serpentine, dok sam ja lagano klackao i razgovarao sa novostečenim prijateljem – džukcem koji se pojavio iz žbunja i pratio me nekoliko kilometara.

Negde na pola puta, pored mene prolazi kombi, usporava i kreće da vozi paralelno sa mnom. Vozač je počeo da me ispituje, gde idemo, gde ćemo spavati itd. Predložio mi je da se okačim za vrata da mi malo pomogne, tj. da me pošlepa.

Obilazimo Olivera, koji mi kroz šalu dobacuje da “varam”. Vozač mi govori da ima smeštaj, kamp, tuševe i sve uslove da spavamo kod njega, cena je prava sitnica (koliko se sećam, kamp 8 eur po šatoru +2 za tuševe) . Dodao mi je vizit kartu, da mu se javimo kad stignemo gore.

U tom momentu se javlja na mobilni i potpuno zaboravlja ne mene, okačenog o njegov kombi. Naglo je ubrzao, počeo da seče krivine i opasno približava ivičnjaku… Videvši da će đavo odneti šalu, pustio sam kombi i ostavio mog “pomagača” u svom razgovoru. Verovatno nije ni primetio da sam se otkačio. Put me vodi kroz prelep pejsaž, ali kako se dan bližio kraju, nisam mogao puno da zastajem, pogotovu što nismo imali obezbeđen smeštaj.

Po dolasku do Žabljaka, išao sam od kuće do kuće ispitujući za najjeftiniji smeštaj. (15-20-25 eur po osobi). Utom dolazi Oliver i smeštamo se u skromnu sobicu prekoputa hotela Bjelobor. Pošto je bilo dosta hladno, založili smo “smederevac” i okačili mokre stvari da se suše.

Večerali smo u hotelu Bjelobor, odgledali utakmicu sa Mundijala i otišli na spavanje.

Nakon par pića, vratili smo se kući i otišli na spavanje.

Dan VIII (Durmitor-Gvozd):

Osmi dan našeg putovanja je osvanuo u vedrom i suvom izdanju.Nakon doručka u “Bjeloboru” i pakovanja stvari uputili smo se ka Crnom jezeru.

Pre odlaska na ovaj put, dok sam planirao rutu, gledao sam fotografije predela kroz koje ćemo proći. Crno jezero i ceo taj ambijent mi je posebno zapao za oko i bio sam jako uzbuđen što ću ga konačno videti.
Na rampi se naplaćuje ulaz u park, no mi smo je samo zaobišli i nakon par stotina metara ugledali neviđenu lepotu.

Inače, Crno je samo jedno od 18 jezera, koja pripadaju Nacionalnom parku Durmitor. Josif Pančić ih je nazvao zajedničkim imenom – “Gorske oči” .

Osećaj koji sam doživeo na obali Crnog jezera je bio kombinacija sreće, spokoja, adrenalina i tuge, što nećemo duže ostati na tom mestu.

Površina jezera je bila mirna i glatka kao ogledalo, u kome su se ogledali vrhovi Durmitora, medju kojima se ističe Bobotov kuk sa svojih 2525mnv.

Mogao sam gledati u njega satima, dok mi je sveža, zelenoplava voda čistila i umirivala dušu. Osećao sam se kao razigrano dete, trčkarao sam oko jezera, dodirivao svako drvo, peo se ne svaki kamen i forsirao pluća da udahnu što više kiseonika, začinjenog mirisom borova.

Ispitivajući floru i faunu okoline, naleteh na zmiju koja se u tom momentu gostila tek uhvaćenom žabom.Ukočeno sam posmatrao pomalo odvratnu scenu gutanja jadne žabe.

Tog dana smo planirali da stignemo do Nikšića, udaljenog oko 80km od Žabljaka, pa smo morali da prekinemo uživanje u Crnom jezeru i njegovoj okolini i krenemo put Šavnika.

Novoizgrađena magistrala Žabljak-Boka Kotorska nas je vodila kroz prelep predeo, ostavljajući masiv Durmitora u pozadini.

U blizini Šavnika, se odlučujemo da posetimo Kanjon Komarnice, poznatiji kao Nevidio, poslednji osvojeni kanjon u Evropi. Prolazimo pored jezera prelepog jezera Pošćenje i ubrzo se uveravamo zašto se kanjon zove Nevidio.

Zato što se ništa ne vidi…
Pošto ništa nismo videli, odlučujemo da ručamo u jednoj kafani pored puta, gde saznajemo više info o kanjonu.

Naime, veći deo kanjona se nalazi u večitoj senci, jer zbog okomitih stena sunčevi zraci ne mogu da dopru do dna. Prolazak kroz isti, nije moguć bez vodiča i posebne opreme. “Cijena : sto euri”

Nastavljamo put ka planiranoj destinaciji, gradu Nikšiću, do koga nas je delilo 50ak km. Prolazimo Šavnik, selo Mokro (a mi suvi?!?) i nakon 22 km nailazimo na Gradačku poljanu, gde nas hvata potpuni mrak.

Odlučujemo da raširimo šatore, jer nas je do Nikšića delilo još 25km, a halucijancije i prividjenja su bila sve jača. Od ostataka drvenih gajbica koje smo pronašli palimo vatru i “spremamo” večeru. Na spavanje odlazimo sa razmišljanjem kako smo proteklog dana imali fenomenalne vremenske uslove za vožnju.

Zanimljivo je da smo svih 66 km pređenih tog dana boravili u visinama iznad 1000 mnv.

Dan IX (Nikšić-Ostrog):

Mnogi kamperi, bajkeri, planinari i ostali ljubitelji prirode znaju kakav je osećaj kada podignete kamp po mrklom mraku, a ujutru se iznenađujujete okolinom. Isto se desilo i nama. Probudili smo se na beskrajno zelenoj poljani (Gradačkoj) prošaranoj autentičnim crnogorskim kršem i mirisom poljskog cveća.

Noć provedena na 1400mnv, ujedno i jedna od najviših tačaka na kojima sam spavao. Želimo da što pre stignemo u Nikšić. Predivan spust od skoro 22km je protekao relativno brzo i za čas smo se obreli u gradu. Iako ne volim asfaltne puteve, a još manje prometne magistrale i autoputeve, ovog puta mi je prijalo da vozimo 30km/h, po ravnom putu, ujednačenim ritmom, bez uspona i spusteva. Nakon 10 km i 20 minuta vožnje, nalazimo se podno planine Ostroška greda, gde je uklesan čuveni manastir Ostrog.

Dan X (Ostrog-Njeguš): 

Tačno u 6h su zazvonila crkvena zvona, pozivajuci vernike na službu. Kada sam otvorio oči video sam da su se svi ljudi uveliko probudili i polako su koračali ka manastiru. Nakon par minuta sam im se pridružio, ostavljajući Žaklinu i Olivera da još malo hrču.

O čudotvorcu Vasiliju Ostroškom sam čuo mnogo priča i iskreno, očekivao sam neko čudo, kada budem celivao mošti. Ljudi su mi pričali kako su nešto osećali prilikom tog čina. Jedino što sam osetio je bila blaga vrtoglavica, prilikom prolaska kroz niska vrata, ali to nije bilo neobično jer sam 2h stajao u redu ispred isposnice, gladan i žedan.

Obična, ljudska, prizemna glupost sa moje strane i ne znam zašto sam uopšte o tome razmišljao.

Oliver i Žaklina su bili spremni i čekali me da idemo na doručak. Spustili smo se do manastira Donji Ostrog i medju mnogobrojnim kafanama obilno doručkovali. Žaklina je insistirala da nas časti zbog asistencije na bajku prethodnog dana i platila račun.

Tada nam se putevi razilaze. Ona odlazi ka Nikšiću, a nas dvojica dolinom Zete, ka Danilovgradu.

Od Gornjeg manastira do hidrocentrale “Glava Zete”, smo izgubili oko 800m visinske razlike, spuštajući se sa 850mnv na 57mnv.  Cilj je bilo 0 nmv, a do toga nas je delilo još stotinak km.

Reka Zeta me je osvojila svojom modrozelenom bojom, prelepim uvalama i šumovitom obalom. Dugo smo se odupirali da zastanemo, jer smo uhvatili lep ritam ali vrućina i hladna Zeta su pobedili.

Na žalost nismo mogli da se kupamo, jer je reka bila hladna kao led. Oliver je iskoristio priliku da opere gaće, dok sam ja na trenutke brčkao noge. Kažem na trenutke, jer je samo toliko bilo podnošljivo držati noge u ledenoj vodi, u suprotnom bi amputacija bila nezbežna.

Teška srca, napuštamo debeli hlad na obali reke i ubrzo stižemo u Danilovgrad. Nakon snabdevanja namirnicama, gledamo u GPS i razmišljamo kojim putem da nastavimo. Ideja je bila da izademo na Kotor, preko Njeguša, samo što smo imali dilemu “kako sad stići do Njeguša”. Ruta koju sam ubacio u Garmina nas je navodila preko sela Markovine, Velestovo i Čevo. Ispred nas se nalazila planina Bjelica koja je iz tog ugla izgledala zastrašujuce. Pogotovu kad sam video da smo na 50m nadmorske visine(nmv), a “TO” ispred nas je premašivalo 1100mnv i obećavalo mnogo kilometara uspona.

Pošto je Oliver konstantno sumnjao u moj gps, konsultovao je i prolaznike koji složno rekoše “preko Čeva!”

Krenusmo junački.  Uprkos temperaturi koja je premašivala 39C, savladavali smo uspone od 8-10%. Ali ne zadugo.  Za tih par kilometara smo potrošili polovinu zaliha vode i propisno se izmorili. Na svu sreću, prolazili smo pored naseljenih kuća, te smo svratili do jedne i zamolili domaćina da nam napuni bidone.

Gazda, gorštak od oko 40 godina je bio primetno uzbuden zbog “gostiju” i na sve načine se trudio da nam ugodi. Nismo primećivali ništa čudno, dok se nije raspričao i razmahao po celom dvorištu. Razgovor je uglavnom bio monolog i oko 50% razumljiv za nas, jer je pričao nekim starocrnogorskim jezikom, pa ću napisati šta sam odprilike razumeo:

– Sed’te tu, odmor’te, evo soka, ajde sad će kafa…
Donosi punu džezvu kafe i počinje da mlatara sa sve poslužavnikom, šoljicama i kafom, dok mu se ruke tresu kao da ima Parkinsonovu bolest.
– Ajde pop’te sok, evo i kafa (koju uporno odbijamo i on je na eks ispija). Evo ima još!

Ulazi u kuću, ubrzo se vraća i nastavlja da priča:
– A rekoste da ste iz Beograda? Uff, a jel velika Marakana? E jest bogumi,da,da… imam ođe nešto… (opet ulazi u kuću)…
– Evo vam lopte!

Baca ispred nas punu kesu košarkaških lopti!?!
– A đe ste krenuli? (pa nam opet sipa sok od maline)
– Ðe ćete? (uzima kosu i počinje da kosi travu)

Rekosmo da idemo ka Čevu, na šta je počeo još glasnije i nerazgovetnije da priča (kao da nam objašnjava, kuda da idemo).
Sve vreme na kućnom pragu je stajala njegova majka, koja nas je bez reči posmatrala.Zahvalismo se i krenusmo ka putu, gde ostavismo bicikle. On je uporno išao za nama, pričao neke nebuloze i mlatio onom kosom na sve strane. Čak i kad smo se udaljili par stotina metara, čuli smo njegov glas, kako nam nešto viče.

Narednih sat vremena smo prepričavali jedan drugome i iznova se smejali pređašnjoj situaciji, pa su nam dosadni usponi lakše pali.Konstatno smo imali problema sa nedostatkom vode, ali smo uz put nailazili na naseljene kuće, gde smo se snabdevali. Na jednom od tih stajališta sam, na vrlo neobičan način, ujeden od strane ose. Savet koji sam dobio od lokalca je bio da istrljam ranu kamenom, što sam u nedostatku leda i učinio. Za ne poverovati ali je delovalo i otok na butini je vrlo brzo splasnuo.

Veče je bilo na pomolu, a još nismo stigli do tog famoznog Čeva.

Nakon mnogo muke i prolivenog znoja smo konačno ugledali tablu na ulazu u selo. Selo ustvari i nije pravi izraz za Čevo, odnosno za ono što smo videli ispred sebe. Visoka zelena zgrada, koja je predstavljala poštu, mesaru, kafanu i prodavnicu je ustvari bilo Čevo!

Iz mraka kafane, se nazirala neka silueta, koja je, videvši nas, izašla ispred i govori da gazda nije tu i da ga sačekamo. Mislili smo da večeramo i ako postoji mogućnost da tu i prespavamo. Ubrzo dolazi gazda – ćelavi brko, rmpajlija od 2m i 150kg. Delovao je zastrašujuce, ali se ispostavlja suprotno. Odmah nam je ponudio da jedemo i da se okrepimo, videvši nas onakve.

U mislima mi je bila supa, čorba ili nešto toplo i kuvano, pa sam to i tražio, al on reče:

– E, pa necu ti ja to kuvat` bogumi. Ima slan’ne, pršut, ljeba, sira i to ti je!

Uvodi nas u neku prostoriju, koja je ličila na hladnjaču tj.mesnicu. Na sve strane su visile šunke, slanine, pršute i sirevi čiji je miris stvarao osećaj sitosti.

Uzeo je nož i nasekao slanine. Sa sigurnošću mogu reći da je to bila najukusnija slanina koju sam u životu probao. Moja sremačka joj nije bila ni za prineti. Sa time se i on složio, ali je naglasio da su svinje iz mojih krajeva ipak najkvalitetnije i da ih je pre razdvajanja Crne Gore i Srbije, kupovao isključivo u Sremu.

Ponudio nam je da prespavamo u sobi na spratu u kojoj nije bilo nikakvih ležajeva. Na moje insistiranje da noć ipak provedemo u krevetima, produžavamo put ka Njegušima, gde je postojalo prenoćište. Spakovao nam je i malo slanine, koju je Oliver pojeo istog momenta, pa jadna nije ni stigla da bude spakovana. Mrak je uveliko pao, a do destinacije nas je čekalo 28km.

Ponovni usponi nam u početku nisu teško pali, jer nam je slanina obnovila energiju a svežina noći olakšavala disanje.

U Njeguše dolazimo oko 3h posle ponoći. Sve je bilo zatvoreno i tišina je vladala celim mestom. U daljini su se jedino videla raznobojna svetla, od kojih smo mislili da je hotel ili motel. Na naše veliko razočarenje, to je bila klanica, gde se proizvodi čuveni Njeguški pršut. Pomalo izgubljeni, kružili smo po putu i pitali se, šta nam je činiti. Umor nas je već savladao i bukvalno smo mogli da legnemo na put,kada se iz daljine začula muzika. Približavao nam se automobil, iz koga je tresla glasna muzika. Izleteli smo ispred njega i zamolili da nam kaže gde možemo da prenoćimo. Videvši nas onako namučene, vozač je bez mnogo pitanja pozvao par telefona i rekao da krenemo za njim. Ubrzo se nalazimo ispred Etno sela “Kadmi”, gde nas na recepciji sačekuje polusanjiva radnica i uvodi u jedan od bungalova.

92km, 1540m visinske razlike i konstatna vrućina tokom celog dana su učinil da zaspimo čim smo dotakli udobne krevete.

Dan XI (Njeguš-Risan):

Nesnosna buka me je trgnula iz sna. Bio je to zvuk neke teške mašinerije, tačnije traktora, koji je kosio travu tik uz naš bungalov. Malo sam se iznervirao, jer smo noćenje platili 15 eur (sa doručkom) i želeo sam da se naspavam za sve pare! Ipak, želja da ugledamo Kotorski zaliv je eliminisala jutarnju mrzovolju i ubrzo se nalazimo u sedlu. Usput smo posetili kuću u kojoj se rodio Njegoš .

Nakon nekoliko kilometara smo konačno ugledali more i Kotorski zaliv, kao na dlanu. Preplavilo me je ogromno zadovoljstvo. Toliku sreću sam morao da podelim sa nekim, te sam pozvao devojku, da joj prenesem deo tog osećaja.

Ispod nas je ležala zmijurina (serpentina) dugačka 9 km, a do samog grada je bilo 26 km. Nalazili smo se na 900mnv, a trebalo je da dodjemo na 0. Sledio je poslednji spust na ovom putovanju i tu nagradu je trebalo pažljivo degustirati.

U Supermen stilu sam ogrnuo zastavu Etiopije sa likom Haile Selassie, da vijori dok se budem spuštao. Zahvaljujući Džau, doživeo sam jedan sudbonosan susret i kasnije ću napisati koji.

Spust do Kotora je potrajao dugo, jer smo često stajali, fotografisali se i uživali u pogledu. Kako smo se približavali cilju, obuzimala nas je neka tuga, te smo u šali govorili :“Aj’ sad da se vratimo gore”.

Na ulazu u grad, začuh uporan glas koji viče: “Baćoooooo, Baaaaaćo!”. Nisam verovao da mene neko doziva, kada me je obišao automobil i iz njega provirila glava moje drage prijateljice Maje!

Previše lepih situacija za tako kratko vreme me je nagnalo da zaplačem, ali sam muški zadržao suze. Dakle Maja, Majče, Mayče…sa svojom “ružnijom“ polovinom, Petrom Liskovec.

Naime, o čemu se radi?

Majčetov ćale je vozio Maju i Peru u Kotor da srede dokumenta, potrebna za njihovo venčanje. Pošto su rešili da se venčaju na Adi Bojani, a oboje žive u Pragu, bila im je potrebna određena dokumentacija da to obave. Pritom je Pera, češki državljan, a Maja je iz Novog Pazara, pa možete zamisliti birokratsku zavrzlamu koja ih je očekivala.

Inače, znao sam za njihov plan, jer su me pozvali na svadbu par meseci ranije, ali nisam mogao da uklopim datume i prisustvujem toj svečanosti. Tako da sam mislio da je nemoguće da se sretnemo.
Razgovor nastavljamo uz kafu u starom gradu. Majče mi reče da je njen ćale, prilikom vožnje, primetio biciklistu sa vijorećom zastavom Etiopije, pa je prokomentarisao: “Viđu ovog, kakva mu je ono zastava?”. Tada su ukapirali da se radi o meni. Sudbina, zar ne? Ili je Dža umešao svoje prste?

Nešto kasnije nam se putevi razilaze. Neko je morao da se udaje i ženi, a neko da se zasluženo odmara.

Ubrzo se nalazimo na Jadranskoj magistrali i vozimo tik uz obalu mora. Prolazimo kroz nekoliko naseljenih mesta, dok u daljini vidimo ostrva Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe.

Doživljavamo malo razočarenje prilikom potrage smeštaja u Dobroti, Orahovcu i Perastu (30-50eur).

Medjutim to je bila poslednja muka, tek da malo zaprži čorbu, uživanciji koja je tek sledila.

Nakon nepuna 2h pronalazimo smeštaj u mestu Risan i odmah odlazimo na plažu.

Neverovatan je osećaj kada nakon pređenih 730 km i 11 dana vožnje, uronite u predivno, toplo more. Sunce je već zalazilo, temperatura je bila oko 25-27 C, što je sa istom temperaturom mora predstavljalo idealnu kombinaciju za nirvanu. Uživali smo u vodi do samog smrkavanja.

Bili smo smešteni u nekoj šupi (7 eur/krevet), ali nismo mnogo marili za to. Bitno je bilo da imamo krevet, tuš i sve želje su ispunjene.

Dani odmora (Đenovići):

Sledećeg dana smo se od jutra izležavali na plaži i odmarali, kad je Oliver došao na ideju da ipak produžimo dalje. Složih se, te smo se na brzinu spakovali i krenuli. Cilj je bio nepoznat, a vozili smo kao da nam je sam đavo za petama. Onako natovareni išli smo 35 km/h, po ravnom putu i ubrzo se nađosmo u Đenovićima.

Mrak je uveliko pao, kada smo kao marsovci uleteli na prepuno šetaliste. Oko nas se okupila gomila dece i odraslih, kao da smo neki narodni heroji. Tu popularnost smo momentalno iskoristili i dobili informaciju o smeštaju. Kamp Džardin nas je ljubazno ugostio i dobijamo solidan bungalov. Rešavamo da preostala 3 dana, provedemo u Đenovićima. Za večeru smo se častili hobotnicama na žaru i zadovoljni otišli na spavanje.

Naredna dva dana su podsećala na klasičnu atmosferu kada ste na moru. Plaža-sunčanje-kupanje-plaža-sladoled-kupanje-ručak-plaža-kupanje-sunčanje,pa odem na brzinu da pomazim bicikl-pa opet plaža-sunčanje… Oliverov nitro je ponovo proradio, te je sledećeg dana predložio da se provozamo do Herceg Novog. Malo sam razmišljao, ali pomisao da ću da vozim nenatovaren bajs, me je povukla da pristanem. Ponovo smo vozili 35-40 km/h, na magistrali koja je bila previše prometna za moj ukus, no za 15 min stižemo u H.Novi. Kada skinete 20 kg tereta sa bajka, vožnja dobija drugu dimenziju.

Noge nisu osetile ni najmanji napor i imao sam utisak da letim.

Ništa specijalno… Gomila naroda, da ne kažem seljana, prepune plaže i šetališta. Želeo sam da se okupam, te poterah Olivera da nađemo neku mirniju plažu, što nije bio lak zadatak. Gužva je bila svuda pa smo jedva pronašli slobodno parčence. Momentalno uskočismo u vodu i umalo ne pocrkasmo. Voda je bila jezivo hladna, a mi vreli od vožnje. Tada se setih da je bura duvala tokom noći.

Vratismo se u Đenoviće, gde smo proveli veče sa komšijama iz kampa. Upoznali smo nekoliko ljudi iz rodnog mi Srema. Svi su boravili u kamp prikolicama i činilo mi se da su rezidenti u kampu Džardin.

Bura je počela da duva sve jače, te odosmo na spavanjac. Naredni dan provodimo u odmoru i spremanju bicikala za poslednju vožnju, vožnju do autobuske stanice u Herceg Novi.